SUgrađani: Ivan Šarčević "Stavio sam štafelaj ispred nosa i krenuo!"

Već sam pogled na ulaz u zgradu u Pavla Štosa 2, govori nam da smo na pravom mestu! Slike sa leve i desne strane (prva - Vodotoranj i pripadajući paviljon na Paliću, okruženi bujnim zelenilom sa izatkanim vedrim nebom i druga - Gradska kuća u punom sjaju) posetiocu ukazuju na to da na ovoj adresi živi, ne samo umetnik, već i onaj koji voli (i razume) svoj grad, ovo podneblje, njegove boje, ukuse i mirise, njegovu tišinu i njegove gromove… I možda Subotica i on i nisu baš uvek na TI, ali naglasiće: “Ne možem ja bez moje Varoške kuće! To je nešto što se ne može opisati. Ne znam rečima objasniti to šta mene veže za ovaj grad”. Možda ne zna rečima, ali slikar Ivan Šarčević Šarac ume to svojim delom – špahtlom i bojom; potezom ruke - i desne i leve.

- Ne samo ja, nego 400 godina unazad ovde su svi, sva moja porodica – uža i šira. I otac mi je Subotičanin, i majka mi je Subotičanka. Istraživao sam, imam fotografija sedam kolena unazad – na primer, fotografiju svog čukundede! Autohtoni sam Subotičanin, volim, obožavam moju Suboticu! Nekada davno, kada sam imao 19 godina, imao sam sređene papire da odem u Kanadu, gde živi moja sestra od ujaka. Ali nisam hteo da odem. Ja sam gradsko dete, odrastao sam u Subotici, završio školu u Subotici. Živim u centru grada – u istom stanu već 50 godina. A na mojim slikama su (i) - salaši. To je moj potpis. Moja lična karta. Nikad nisam živeo na salašu, ali veza postoji - u mojoj široj porodici ljudi su živeli po salašima, ja sam ih kao dete posećivao, i to je ostavilo trag… I kad je krenulo moje slikanje koje moja žena jako voli, reći će - sve su tvoje slike dobre. ali salaš je salaš!

Priznaje da mu je Gradska kuća kao tema dosadila jer iza njega je više od 250 slika “varoškog tornja” koje su mahom (po)kupovali jugonostalgičari na radu u inostranstvu. A trenutna preokupacija – oslikana uskršnja jaja koja vadi iz velike kartonske kuhinje i slaže na “astal”.

-    Možete to zapisati, uradio sam više od 3000 slika! Ovo što vidite u stanu, to je nekih 30, 40, ostalo sam prodao i ostavljao na likovnim kolonijama. Učestovao sam na 700 likovnih događanja (kolonija) širom Evrope, ne znam šta sve nisam obišao! U Rumuniji sam slikao u Drakulinom dvorcu… Evo, u ovoj vitrini, to je vitraž - i na flašama i na čašama. Svaki predmet može da bude umetničko delo, samo mu treba udahnuti dušu! A ova jaja, to sad za Uskrs ide na cica macu - to je za moju ženu…

Dok priča, pred nama izrasta mali praznični svet oslikanih guščijih jaja sa prepoznatljivim motivima Isusa, krsta, cveća, zeca… Saznajemo da mu da su rađena vitražnim bojama koje je nemoguće sprati i da mu je za oslikavanje jednog potrebno oko dva sata. I da to, baš kao i kad je oslikavanje platna u pitanju, podjednako dobro radi - i jednom i drugom rukom. 

-    Primetio sam da je ljudima interesantno to što ja obema rukama radim, pa se okupe oko mene i gledaju dok slikam. Taj talenat sam otkrio kada sam pre trideset godina počeo da slikam. Desnom rukom pišem, a slikam i levom i desnom (sada samo levom jer mi je desna bila slomljena pa dok se ne oporavi). Kako sam to otkrio? Nekako mi je pod ruku došla “špaklica” – njom sve radim. Volim i pastel u kom sam, moram priznati, mnogo kvalitetniji - bolje mi leži od ulja, ali batalio sam ga jer je prljav, prašnjav, a živim u stanu…

UKRALI MU ORDEN, ALI ČAST NE MOGU - “Veliki sam Jugosloven i danas, Titoista. Dobio sam Orden zasluga za narod ‘85. U stan su provalili, ukrali ga, mislili da je zlato… Ostala samo kutija. Najponosniji sam na nagradu “Pro urbe” (2017) - to je ipak Grad dodelio, Bilo je 300 ljudi u sali, pola nije moglo uć’ unutra!”. Poslednje (u nizu) je priznanje “Mara Đorđević Malagurski”- za poseban doprinos u oblasti kulture Bunjevaca”, koje mu je nedavno dodelio Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manjine – što piše na jednoj strani, dok je sa druge tekst pesme “Bunjevačka vila” – koja se budi i kupi pod okrilje… 

Iza njega je na stotine zajedničkih i 11 samostalnih izložbi od kojih je najponosniji na one organizovane u Bunjevačkoj matici (“nikad punijoj”!), povodom manifestacije Noć muzeja, i “Sunčane jeseni života”, koje su okupile brojne posetioce i članove njegove porodice. Da su tada bili živi, njegovi otac i majka sigurno bi u tim trenucima bili ponosni na sina kojeg za života nisu doživljavali kao umetnika, baveći se poslovima (otac železničar, majka krojačica) koji su donosili hleb na sto i siguran počinak. Ipak, talenat je poneo u sebi, rođenjem, kao “poklon” od pokojnog strica (drugo koleno) koji se takođe zvao Ivan i bavio se slikarstvom.

-    Kada sam otišao u Beograd, sa željom da upišem likovnu umetnost, otac mi je rekao – šta ćeš ti meni biti neko mazalo, vraćaj se kući! Tako se živelo. Nije dozvolio, ja nisam otišao i – kraj! Po struci sam grafičar, ali sebe nisam video u tom poslu. Još kao dete, dok su drugi pikali loptu, ja sam uvek nešto crt’o, nešto piskar’o. I krenuo sam ozbiljno kada sam otiš’o u penziju. Onda sam imao vremena. Stavio sam štafelaj ispred nosa i krenuo! I tako do danas. U slikanju sam samouk. Znate šta, likovne kolonije su jedan edukativni centar - krade se znanje. A znate šta je još interesantno - kada slikam, za mene spoljni svet ne postoji - ja sam u slici. 

SLIKARI BUNJEVCI, DI STE?! - “Kao predsednik Udruženja likovnih umetnika u Bunjevačkoj matici, 11 godina zaredom organizujem likovne kolonije. Nadam se ću i ove 2026, ali moram da kažem da sam se umorio. Član sam Matice preko 20 godina, tri predsednika su se zamenila od kada sam ja tamo. Nažalost, možem to slobodno izjavit’, među nama, Bunjevcima, nema slikara. Sve što organizujem, zovem slikare sa strane: iz Novog Sada, Bačke Palanke, Bosne, Hrvatske… I dolaze zbog mene. Ne zbog Bunjevaca i Bunjevačke matice. Oni ne znaju da l’ se Bunjevci jedu kašikom il’ viljuškom! (smeh). Imam puno prijatelja među slikarima...”.

Iako za sebe kaže da je hiperaktivan i činjenica je da radi mnogo, prošle godine bio je primoran da tempo uspori, nakon nezgode koju je imao, polomivši prvo nogu, a nakon skidanja gipsa – i ruku. “Prošlo je osam meseci i još nisam na sto posto” - priznaće. Ali povreda ga (više) ne sprečava u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, među koje spadaju i poslovi upravnika zgrade – “titula” koju je nasledio od svog prethodnika, bivšeg gradonačelnika i bivšeg komšije – Karolja Bagija. “On je živeo u istom ulazu, i ja sam ga zamenio, ima već oko 25 godina…”. Naglas primećujemo da dužnost upravnika (zgrade) ima dodirnih tačaka sa njegovim bivšim zanimanjem (danas policajac u penziji) i tu počinje priča… 

-    Vidim oglas u “Subotičkim novinama” - primaju u policiju, i ja konkurišem, bez znanja roditelja. Moj otac nije sa mnom govorio dve godine zbog tog! On je jako mrzio policiju. Kada sam doš’o kući u uniformi, kad ga nije udario infarkt! Ali ja sam to krenuo i tamo zaradio penziju. Kažu - jednom policajac, uvek policajac. I kažu da sam bio dobar policajac – u smislu dobar prema ljudima. Ja sam policijski pos’o shvatio tako da treba da hvatam kriminalce, ne obične ljude. Običan čovek koji je švercovao na Buvljaku, taj je preživljavao, ali bilo je (tamo) i lopova – e, ja sam to radio. Hvatao kriminalce. Policijski pos’o traži komplektnu ličnost. Tri godine proveo sam na Kosovu - mojoj porodici nije bilo lako. Ostavim ženu sa dvoje male dece po nekoliko meseci; ona ne zna da li ću doći kući… Njima je bilo teže nego meni. 

Ipak, ne krije da posao policajca ima i svoje privilegije, svoje lepe strane. A jedna od njih jeste i susret kojeg se i danas rado seća. 

-    Nekom je čast, nekom nije, ali meni jeste - ja sam šest godina vršio obezbeđenje Josipa Broza. Sedio jednom sa njim, pio rakiju, nosio mu rakiju iz Ljutova - pisala je o tom “Politika”… Bio sam na stražarskom mestu broj jedan u Karađorđevu – zimi se tu održavao diplomatski lov i susreti, ceo svet je dolazio! Ja stojim ispred nekih vrata, čuvam ih, a niko na ta vrata nije ni uš’o, ni iziš’o. Kad jedno jutro, čujem, vrata se otključavaju, i pojavljuje se jedna gospođa sa punđom. Meni se upali svetlo - Jovanka Broz! I ona me oslovi (bila mi je čast što oni moje ime znaju - imali su papir, znali ko gde stoji) i kaže (a imala je onako pevajući, crkutav, tanak glas) – Ivane, rek’o Tito da uđete na čaj! Napolju minus 26 bilo, a unutra plus 26! Rek'o, drugarice Jovanka, pozdravite maršala i recite mu da ću ja zbog njegovog čaja dobit' otkaz jer nama je to zabranjeno… A ja ne znam da on stoji sa druge strane vrata i sluša. Jovanka gurne vrata - on stoji u bademantilu i papučama. I ovako rukom na mene (bio je dosta žestok, iako malog rasta, 165 je bio visok, a Jovanka još niža; a kamera je uvek snimala odozdo da izgleda viši) on meni – Ivane, ti ćeš sad da uđeš da mi popijemo čaj, a o otkazima ovde odlučujem ja! Znate šta, prođe vam kroz glavu za pet sekundi čitav život, šta sad učiniti?! I ja zakoračim unutra, sav lilav od zime (šest sati je trajala smena, nas četvorica smo se se menjali ukrug 24 sata), a on me uhvati za ramena, kaže – sedi, da popijemo. I Jovanka ode u neku prostoriju, da li čajna kuhinja, ništa luksuz, ništa preterani glamur. Sednem u fotelju, imala je naslonjač za ruke, ne mogu od pištolja, smeta mi. I znate šta mi je prošlo u glavu? Koliko mi društvo veruje. Da ja, naoružan do zuba, sedim pored Titat!  Sećam se, prva njegova rečenica - Ivane, je l’ si ženjen? Jesam! Onda sam imao samo sina, ćerka još nije bila rođena… Imaš li stan, Ivane? Reko’ - nemam. Kako nemaš? Podstanar, kao i svaki drugi mlad čovek. To mora da se reši – kaže on meni. I ja sam nakon godinu dana dobio ovaj stan. Da li je on uticao ili nije, ne znam i nikad nisam saznao, ali mislim da je bilo nešto, neke urgencije sigurno… Dolazi Jovanka, nosi tacnu, ogromnu. Tamo je čajnik i tri šolje, a pored - ljutovačka kruška rakija, ona četvrtasta flaša. Reko’ - druže maršale, pijete jako dobru rakiju. Otkud ti to znaš? To se proizvodi u mom kraju, 12 kilometara od Subotice ima peščara - desetine hektara pod kruškama. Je li, bogati, je l’ bi ti meni don’o ove rakije? Ako naredite, naravno da ću doneti. Kada sam došao u Suboticu, sačekao me je komandant obezbeđenja – znaš gde treba da ideš! U to vreme Zastava 1300 (tristać) bila je najmoćniji automobil u državi. On mi da potpuno nov, ganc, još najloni po sedištima, i kaže - vozi za Ljutovo! Odem, oni mi spakuju 50 litara rakije u neka luksuzna pakovanja, pokupim, vratim. Posle ga nisam video, neki batleri i kuvari su to preuzeli. E, to je jedna epizoda mog policijskog posla.

DOSTA POLITIKE, SAMO UMETNOST - “Bio sam u jako dobrim odnosima sa pokojnim Pavlom Blesićom i Savom Stojkovim. Sa Blesićem sam izlagao u četiri grada u Mađarskoj. To je bilo nešto! Imam sliku i od jednog i od drugog. Kada sam iš’o u Sombor, kod Save, dobijem dve slike - Ivane, ovo je za tebe, ti si to zavridio. Jednu su poklonili hrvatskom ambasadoru (nisu me ni pitali), a druga je ostala tu, čuvam je. I Sava je bio član Bunjevačke matice – i oni su volili Bunjevce…”. 

Dok priča, njegova supruga (kako je iz milošte zove – moja Liza), nenametljivo prisutna, ne želeći da smeta, dolazi na poziv i u tim zajedničkim trenucima jasno se vidi kolika ljubav i privrženost vlada među supružnicima koji su više od pola veka zajedno, i, kako naš sagovornik ističe, ne bi je menj’o ni za jednu drugu! U skladnom braku izrodilo se dvoje dece, sin i ćerka, danas svoji, odrasli ljudi, sa porodicama. Četvoro unučadi, a tu je i praunuka… I dok sa ponosom pokazuju uokvirene fotografije, gledamo ih i konstatujemo - lep prizor, zaokružena priča. Baš kao što je zaokružen i svaki njegov dan: 

-    Ustajanje - kafa, čaj. I atelje, do podne, do ručka. Mali odmor i onda opet, slikanje do ponoći! To je moj život. Ovo je moj drugi život - nevezeno za policiju, to me više ne zanima, jer ja sam 33 godine u penziji. Da li mi je lepše ovako? Mnogo lepše.